Poštovana Jelena, Radovane, članovi porodice, dragi prijatelji i poštovaoci Živorada Kovačevića,

Evropski pokret u Srbiji duguje premnogo Živoradu Kovačeviću, predsedniku koji je od 18 godina njegove istorije, punih 12 vodio organizaciju, a 3 godine i Forum za međunarodne odnose, u čijem radu je aktivno učestvovao svake srede u 18.00 časova.

Pored gotovo vršnjaka Žike Kovačevića, EPuS okuplja mlađe generacije koje ga nisu poznavale kao ambasadora, kao gradonačelnika niti aktivnog političara.

Ali, znali smo ga kao umnog i velikog čoveka, velikog Evropejca i kako je on sam ponekad govorio kao "slobodnog čoveka" – slobodnog da kaže ono sta misli i da se zalaže za ono u šta veruje, što je ispravno. A zalagao se za bolju, modernu, evropsku Srbiju. Srbiju koja u miru sa susedima i svetom, koja pripada evropskoj porodici naroda i građana. Verovao je da je takva Srbija moguća i verovao je da svi mi treba da radimo na njenom ostvarenju. U to je verovao i 1990-ih kada je zbog otvorenog zalaganja za mir, razum, ljudska prava i pravdu postao neprijatelj režima, ali stekao brojne poštovaoce i prijatelje na Balkanu i u svetu.

Bilo mu je teško da poveruje da je promenio 6 država za svoga života a da se nije ni "makao iz Beograda", ali je to shvatao kao smešnu i tragičnu ilustraciju naših naravi i istorije.

"Gospodin Kovačević" – to je suštinski i bio, gospodin i čovek koji zaslužuje nase poštovanje, pažnju i divljenje.

Naš predsednik je bio skroman i jednostavan, uvek radoznao i spreman da uči i istražuje, da prihvati nove ideje! Bio je mudar i beskrajno tolerantan. Cenio je preciznost i odgovornost, znanje, veštinu, predan rad. Cenio je moć argumenata i sposobnost takvog, demokratskog ubeđivanja.

Kao retko ko u ovoj zemlji, cenio je mladost i s uvažavanjem slušao mlade ljude, studente, srednjoškolce, postdiplomce koje je podučavao. Uvažavao je njihovu strast i ambiciju, borbenost i zalaganje za svoje ideje čak i kada se sa njima nije slagao. Verovao je u mlade ljude.

Žika Kovačević je do kraja predano i vredno radio na više polja – u međunarodnim odnosima i diplomatiji je bio neprikosnoven, u evropskim integracijama izrazito dosledan, u regionalnoj saradnji i pomirenju sa susedima iskren, u podučavanju mladih energičan, u promociji temeljnih, ljudskih i demokratskih vrednosti beskompromisan, u istraživanjima jezika i leksikografiji radoznao i strastven.

Gospodin Kovačević je nadasve bio pristojan čovek, pažljiv suprug i ponosan otac i deka.

Uživali smo u njegovom društvu, u njegovim jezgrovitim, ali nepogrešivim analizama, pričama i anegdotama. Govorio nam je šaljivo „Gledajte da nikada ne ostarite“ a nama je on svojim delima, energijom, bistrinom misli i oštricom reči izgledao kao "večiti, mudri mladić" koga je ponekad teško pratiti.

Umeo je da pogreši, ali opet, kao retko ko – da uvidi svoju grešku i da se izvini.

Oni koji ostaju bez dragih, bliskih ljudi, saradnika i prijatelja, tuguju naravno i zbog sebe i zbog onoga čega su lišeni. U ovom slučaju, sasvim je opravdano tugovati zbog svih neizgovorenih reči i saveta, nenapisanih knjiga i rečnika, neistraženih tema koje je Žike Kovačević mogao da nam pruži. Tugujemo i zbog nerazumevanja na koje je ponekad nailazio i zbog poštovanja koje mu ponekad nije ukazano ni posle 2000, mada je on to, kao i sve ljudske slabosti i sujete savršeno razumeo iako ih nije posedovao.

Bez Žike Kovačevića, ostaje ogromna praznina u Evropskom pokretu, ali i u Srbiji, na Balkanu, u Evropi. Ostaje nam i obaveza i želja da sa istom borbenošću i doslednošću radimo na ostvarivanju vrednosti koje je živeo i ciljeva za koje se zalagao, na pridruživanju ujedinjenoj Evropi, na tome 'da se suštinski promenimo i „poevropimo“’.

Zato bih volela da završim njegovim rečima koje će nam ostati večita inspiracija:

(Živorad Kovačević, Godišnja Skupština Evropskog pokreta u Srbiji, 19. maj 2006. godine)

Živorad Kovačević je bio jedan od najcenjenijih i najuspešnijih gradonačelnika u novijoj istoriji Beograda. Taj posao nije lak. Traži da mu se čovek potpuno posveti i žrtvuje veliki deo sebe za dobrobit drugih. A Živorad Kovačević bio je poznat po tome da nije štedeo sebe. Kada se spoji vreme, volja, posvećenost i upornost, onda se dobije čovek na koga se u potpunosti možete osloniti i u koga možete imati poverenja da će za svoj grad učiniti najviše što je u tom trenutku moguće, a nekada i više od toga.

Nasledivši Branka Pešića na mestu gradonačelnika, Živorad Kovačević se pokazao potpuno dostojnim posla koga se prihvatio. Jer kako drugačije objasniti da su za vreme njegovog mandata, u Beogradu, u rekordnom roku izgrađeni i Kongresni Centar Sava i hotel Interkontinental, a još značajnije od toga zvuči podatak da je tada građeno 12 hiljada stanova godišnje, čime su mnogi beograđani dobili sigurnost za sebe i svoju decu.

Ja sam odrastao u vremenu kada je On bio gradonačelnik, u vremenu koje pamtimo kao vreme blagostanja i manjka briga. Jednim delom za to je sigurno zaslužan i On, koji je svojim radom od Beograda napravio metropolu, kojom se i danas hvalimo. Pamtićemo ga kao intelektualca, gradonačelnika, diplomatu, leksikografa, ali kao i velikog borca za ljudska prava, antiratnog aktivistu i približavanja Srbije Evropi. Ponosim se tim poznanstvom, baš kao što mislim da bi svaki Beograđanin trebao da se ponosi jer je imao takvog gradonačelnika.

I na kraju, ako mi dozvolite, samo bih citirao ono što je danas Ivan Mrđan napisao u Blicu, da je Živorad Kovačević u vreme kad su svi bili drugovi, bio gospodin čovek, a u vreme kad su svi postali gospoda, bio i ostao drug. Neka mu je večna slava.

Svi mi koji smo ovde, došli smo da se oprostimo od našeg Žike i da mu odamo počast. Ovde smo jer je svakom od nas na svoj način bio drag i nešto značio. Želim da se u ime njegovih prijetelja iz Igmanske inicijative oprostim od Žike kao čoveka, koji je živeo na svoj način i otišao na svoj način. Meni lično i mojim prijateljima iz Igmanske inicijative, koji su došli sa raznih strana našeg regiona da se oproste od njega, on je bio više od saradnika u realizaciji jedne ideje, više od prijatelja. On je jednostavno bio naš Žika, naš uzor i naša inspiracija. Bio je izuzetan čovek visokih moralnih principa koje je često skupo plaćao u životu. Bio je čak i perfekcionista u stvarima kojih se prihvatao, ali je isto tako imao razumevanja za ljudske mane i slabosti koje je i sam, kao i svaki čovek, imao. Znao se ljutnuti kada se nešto ne uadi kako treba, ali i dati pohvalu za dobro uradjenu stvar. U šali se izvinjavao što je stigao na vreme u situaciji gde smo mi na neki dogadjaj po pravilu kasnili, ili što je za neki skup, po dogovoru brižljivo pripremio izlaganje, a mi, opet po našim balkanskim pravilima, na licu mesta govorili iz glave, kako je on to govorio.

Neću ovde govoriti o njegovom bogatom životnom delu koje je poznato svima, a ne samo nama koji se nalazimo u ovoj sali. Hoću da kažem nešto o Žiki koji je obeležio živote svih nas koji smo kroz Igmansku inicijativu, ali i kroz druge organizacije sa njim saradjivali. Koji je, kao ubedjeni antifašista, bio naša intelektualna i moralna snaga i koji je činio sve da se osećamo kao jedna porodica, bili mi u Novom Sadu, Tuzli, Zagrebu, Puli, Podgorici, ili nekom drugom mestu u regionu. Sigurno najviše za Žikom tuguju njegova Jelena, Radovan i njegova unučad, ali nam oni neće zameriti što i mi koji smo ga voleli i koje je počastvovao svojim prijateljstvom ovo doživljavamo kao porodični gubitak.

Sada kad Žike više nema ostala su mi draga sećanja na sva putešestvija u starom stojadinu po balkanskim bespućima koje je on i u tim godinama, već narušenog zdravlja, stoički podnosio. Stizao je tako i do Prištine, Srebrenice, Dubrovnika, Sarajeva, Vukovara i drugih mesta širom našeg nesretnog regiona da kaže pravu ljudsku reč i ublaži ratne rane.

Ostalo mi je sećanje i na osobiti šarm i i duhovitost koje je širio oko sebe, kojim je davao ton onom što smo zajednički radili, a posebno u u onom drugom delu, prilikom neoficijelnih druženja. Meni i mojim prijateljima iz Igmanske inicijative i sada, kad naš Žika nije više sa nama, grejaće srce sećanje na jednog izuzetnog čoveka na prijateljstvo, ljudskost i duhovitost kojim nas je darovao.

Veliki ljudi se pamte po velikim delima, ali i po običnim ljudskim stvarima koje život znače. A naš Žika je uz svu intelektualnu i moralnu superiornost uspeo da ostane običan čovek, blizak svima nama i zato smo ga svi toliko voleli. Zato će nam toliko nedostajati i ostaće u našem sećanju kao nešto najbolje što nam se dogodilo u ovim sumornim vremenima.

Žiko počivaj u miru, nećemo te nikada zaboraviti i nastavićemo delo koje smo zajednički započeli.

Živorad Kovačević bio je čovek dostojanstven, dosledan i dostojan svakog poštovanja. Malo je ljudi koji su ostali do te mere čisti, a do kraja uronjeni u praksu služenja društvu. I to nimalo lagodnog društva, sa narodom, koga je zadesilo mnogo istorije na malo prostora.

Meni je pripala čast da prozborim koju reč o Živoradu Kovačeviću kao poštovaocu reči, koji je za sobom ostavio trag svoje ljubavi prema reči, prema reči našeg i svoga jezika i jezika uopšte. Nije nimalo slučajno da je ova njegova ljubav petma reči njegove svestrane životne filozoifije i visoke etičnosti.

Hiljade i hiljade stranica Frazeološkog srpko-engleskog i englesko srpskog rečnika, kao i pionirski poduhvat, Rečnik zamki doslovnog parevođenja pod naslovom Lažni prijatelji u engleskom jeziku, bili su za njega za njega moralni čin. To što je po društvenom zadatku bio predstavnik naroda koje predstavlja, shvatio je kao privilegiju koju je tom društvu i narodu uzvratio. On je smatrao da to nemerljivo iskustvo prebivanja u jednom stanom jeziku i razvijenoj kulturi valja podeliti sa svojim narodom čiji je predstavnik.

Za takav poduhvat, ravan radu celih institucija, trebalo je svaki slobodni trenutak posvetiti tom radu.

I mogu vam reći da je njegov frazeološki rečnik, ne samo najbolji među retkim rečnicima te vrsta u nas, već i enciklopedijski kompendijum dragocenih izraza i mudrih poslovica.

Evo nekoliko izraza i poslovica iz knjige autora od koga se danas rastajemo, a koje odgovaju kako njegovom časnom liku tako i u ovoj prilici:

Reči lete a dela ostaju

Reči treba meriti a ne brojati

Pero je moćnije od mača

Ako ne baciš uz vodu, ne čekaj ništa niz vodu.

Od prvog maha dub ne pada

Ako je kratak dan, duga je godina.

Ko hoće časno, ne može lasno.

Što dalje to bliže smrti

Nije svaka muka doveka

Bolje je pošteno umreti nego sramotno živeti.

Slava pripada hrabrima!
(Ili kakav je odgovarajući izraz na engleskom pronašao Živorad Kovačević No guts, no glory!)

Slava mu!